Kako sam počela da pišem za Sew News časopis?

* CLICK to read the text in English

Sve češće me poznanici, iz realnog i virtuelnog sveta, pitaju kako sam počela da pišem za Sew News. Moram priznati, prilično je neobično čuti da jedna žena iz Srbije, koja pri tom i dalje živi u svojoj zemlji, piše za neki strani časopis, i to o šivenju! Lično ne poznajem nikoga ko radi to isto. Jelena ima najsličnije iskustvo; ona piše blog postove po narudžbini, za različite klijente i na različite teme, tako da naš posao nije istog tipa, ali jasna vam je paralela između nas dve.

Ljudi koji se ne razumeju u šivenje ili misle da pišem o modi, ili nemaju baš nikakvu ideju o čemu bih ja to mogla da pišem - jer šta ima da se piše o šivenju! Oni koji manje ili više znaju da šiju obično prvo pomisle da prodajem svoju ručno sašivenu garderobu ili svoje krojeve (ovo drugo i nije daleko od istine). No, bez obzira da li znaju ili ne da šiju, svi misle da pišem za Burdu, jer je ovaj magazin sinonim za šivenje u Srbiji. 

Prijatelji koji me malo bolje poznaju, i koji se sećaju kada sam prvi put pomenula da počinjem da pišem za neki američki časopis, ne mogu više da pohvataju šta sam radila za Burda Style, a šta za Sew News - razumem ih, i Burda Style i Sew News su mi se desili u isto vreme. 

Zato pomislih da bi vam bilo zanimljivo da pročitate kako je, i kada, do ove saradnje došlo, i kako moj rad za ovaj časopis izgleda.

Napredovanje uz Burda Style

Dakle,  2008. godine sam otkrila Burda Style sajt, koji je tad tek bio u povoju. Brojao je manje od 100.000 članova (sada ih ima oko milion), i stvarao je osećaj male ali otvorene zajednice ljudi koji su fascinirani šivenjem. Nešto kao Fejsbuk posvećen šivenju. Učlanila sam se zbog besplatnih krojeva koje je sajt nudio i zbog želje da nekome, koga šivenje zaista zanima, pokažem svoje kreacije. Trebalo mi je da me neko potapše po ramenu i da mi kaže "Bravo, baš si to lepo sašila!", jer nisam imala u svom okruženju nikoga ko je šio i nikoga sem mame da se divi mom radu (a u to vreme, ni mama mi nije bila pri ruci, jer sam se odselila iz roditeljskog doma). Nisam imala čak ni predstavu o tome koliko dobro šijem, jer nisam imala sa kime da se uporedim. Pri tom sam bila samouka... Nisam imala pojma koliko znam, i verovala sam da ne znam previše.

Međutim, kako sam počela da postavljam slike svojih kreacija, i paralelno da pratim radove drugih ljudi, shvatila sam da zapravo znam dosta - bila sam bolja od proseka, ali imala sam još dosta da učim. Počela sam da upijam svaku moguću informaciju o krojenju do koje sam mogla da dođem, i sumanuto mnogo šila. U narednih šest meseci moja tehnika se rapidnom brzinom poboljšala - praksa čini čuda! Iskreno, veliki doprinos mom usponu imao je i moj takmičarski duh; gledajući lepe i savšeno pedantno sašivene stvari drugih članova, dobila sam elan da i sama usavršim preciznost i da se posvetim detaljima. Želela sam da budem najbolja i želela sam da me ostali članovi primete.

Kada sam shvatila da sajt nudi mogućnost da članovi postavljaju svoje krojeve, reših da se oprobam i ja! Napraviti kroj nije bilo previše komplikovano - koristila sam komercijalni kroj kao osnovu i izmenila ga prema svom dizajnu. Međutim, pretvoriti ga u digitalni format je bio veliki izazov. No, i to sam naučila, napravila svoj prvi amaterski kroj za AMC haljinu i postavila ga na sajt. Imao je sasvim dobar uspeh i rejting. Do sada je skinut sa sajta oko 30.000 puta - nije loša cifra, zar ne?

Pored krojeva, kojih sam ukupno postavila osam, počela sam da pišem i instrukcije za izmenu i re-dizajn postojećih krojeva. Jedan od njih, za haljinu sa nafaltanim detaljem u obliku lista je privukao pažnju urednice Sew News časopisa, Elen Marč.

Prvi članak i kolumna Pattern Play

Iskreno, tutorijal je bio, iako jasan, toliko aljkavo ispisan i fotografisan, da se dan-danas pitam kako se Elen usudila da mi ponudi da napišem članak o toj haljini za njen magazin - a upravo je to uradila. Kada mi je ponudila i honorar, mislila sam da sanjam. Budući da u Srbiji nemamo pristup ovom magazinu, u trenutku me obuzela skepsa, plašila sam se da je sve prevara i da osoba s kojom komuniciram uopšte nije Elen, već ko zna ko. No, nisam bila lenja, pozvala sam u pomoć više blogera iz SAD, i zamolila ih da mi napišu koju reč o magazinu. Jedna od žena sa kojima sam komunicirala me uputila na osobu koja je zapravo pisala za Sew News, te sam tako iz prve ruke čula iste informacije koje mi je i Elen dala. To me prilično umirilo, i tako sam pristala na saradnju.

No, uz pregovore o pisanju tog jednog članka, ja reših da budem proaktivna i iskoristim svoju šansu - predložila sam Elen da od toga napravimo kolumnu, koju bih ja vodila. Ideja joj se svidela, i tako je nastala kolumna Pattern Play, potpisali smo ugovor, a ja postah stalni saradnik i kolumnista Sew News magazina.

Mojoj sreći nije bilo kraja! Do izdavanja broja u kom je bila moja haljina prošlo je bar deset meseci, i to je za mene bila borba sa strpljenjem :). Tek kada sam, u Januaru 2011. godine dobila svoj primerak magazina i nazad svoju haljinu, uverila sam se da se to zaista dešava, da ne sanjam.

Rad za časopis

Mnogi se iznenade kada shvate da svaka moja stvar koja se objavi u časopisu pređe poveći put do Kolorada i nazad, kako bi bila uslikana. Takođe, mnogi misle da moji članci nastaju stihijski i bez plana. Zapravo, svaki broj magazina i članci koje će sadrćati se temeljno planiraju, mesecima unapred. 

Teme članaka ja predlažem - dajem kratak opis odeće o kojoj bih pisala, priložim fotografiju gotove stvari (ako je stvar završena), skicu ili sliku slične garderobe, sa naznakama od kog materijala bih je pravila i šta će biti fokus članka. Pošto godišnje pišem šest članaka za Pattern Play kolumnu, uvek dam bar osam predloga, i uvek vodim računa da bar pola predloženih stvari već imam sašiveno, kako bih ostavila sebi vremena za dodatno šivenje onoga što me trenutno inspiriše. Bitno je da znam da će mi se stvari koje odaberem da pravim za magazin, a nemam ih već na lageru, sviđati i kada dođe red na šivenje, pa biram klasične stvari ili one koje me već duže vreme fasciniraju. Neretko kopiram poznate kreatore.

Elen bira teme za narednu godinu na osnovu mojih predloga, pravimo godišnji plan, definišemo rokove do kada svaki od članaka treba da bude gotov i potpisujemo predugovor. U suštini, svaku od stvari moram da imam spremnu otprilike deset meseci pre objavljivanja broja za koji je namenjena. Isto toliko vremena prođe od momenta kada svoju stvar pošaljem u SAD na fotografisanje, do momenta kada je dobijem nazad zajedno sa izdanjem u kom je objavljena. Često mi se desi da odeću napravim neposredno pred slanje, pa ni ne stignem da je obučem. 

Svaki članak podrazumeva da obezbedim tri stvari: moj tekst koji opisuje proces rada (najčešće izrada kroja), fotografije ili ilustracije koje ilustruju opisane korake, kao i gotovu garderobu koja je tema članka. Tekst i fotografije šaljem email-om, ali i narezane na disku, poslate zajedno sa garderobom. 

Članak obično pišem vrlo tehničkim tonom - dajem korak-po-korak uputstva, bez romansiranja teksta. Uredništvo potom rediguje moje instrukcije, koriguje moj engleski i daje kratak uvod u članak - obično je to kratak tekst koji opisuje gotovu garderobu. Meni je drago da taj deo posla ne moram ja da radim, jer nisam baš od ljudi koji umeju da pišu zvučne natpise koji mame čitaoce da pročitaju članak.

Kada uredništvo dobije sav ugovoreni materijal, šalje mi ugovor za članak, koji ja potpisujem i prosleđujem im jednu kopiju. Nakon toga dobijam svoj honorar, obično dva do tri meseca pre objavljivanja broja u kom je objavljen moj članak.

Povremeno, kao što je bio slučaj sa februarsko - martovskim izdanjem za 2014. godinu, dobijem priliku da napišem još koji članak za magazin, mimo Pattern Play kolumne. Tema ovakvih članaka je obično određena tehnika šivenja, koju mogu ja da predložim, ili koju samo uredništvo predlaže. Ovaj deo anganžmana je opcioni, što znači da se naknadno, po ugovaranju tog konkretnog članka potpisuje novi ugovor. Takođe, može se desiti da za taj članak imam manje vremena da ga pripremim nego za ostale, budući da je neplanirani dodatni rad u pitanju.

Šta mi je rad za Sew News doneo

Pored očiglednih stvari, poput novca i osećaja da radim nešto nesvakidašnje, saradnja sa Sew News magazinom me je promenila više nego što biste mogli da zamislite:

• Pre svega, pokrenula sam se, uradila nešto dobro za sebe, i izašla iz zone komfora. Priznajem da sam imala ludu sreću da me urednik jednog takvog magazina zapazi među hiljadama drugih ljudi, ali ipak neću biti lažno skromna - među hiljadama drugih, baš moj rad je bio primećen! No, presudna je bila i moja odvažnost i vera u samu sebe - znala sam da mogu da radim taj posao, i tražila sam više od onoga što mi je ponuđeno, i to sam i dobila.

• Nakon što sam počela da pišem za časopis, shvatila sam da niko u Srbiji i regionu ne zna za mene i za to što radim, pa sam pokrenula svoj blog. Evo me, tri i po godine kasnije, polako od svog bloga pravim posao koji donosi zaradu. Blog sam počela da pišem dvojezično jer sam već znala mnogo ljudi iz inostranstva, čije druženje i pažnju nisam htela da izgubim. Mislim da je to bio pravi potez, jer sam stekla neke nove prijatelje i upoznala neke sjajne ljude širom sveta zahvaljujući Štepalici.

• Shvatila sam čime želim da se bavim. Godinama pre nego što sam počela da pišem o šivenju tražila sam način da svoju kreativnost unovčim, a nisam želela da radim kao šnajderka. Kada mi je pružena ova šansa, shvatila sam da je spoj pisanja, modelovanja krojeva i šivenja dobitna kombinacija za mene. Od toga je nastala ideja o pokretanju svoje linije krojeva, i konačno sam u tome i uspela.

• Poraslo mi je samopouzdanje. Nikada i nisam bila nešto sramežljiva, ali nisam bila previše sigurna u sebe. Sada znam da mogu da uradim sve što poželim.

• Unapredila sam znanje engleskog. Pre sedam - osam godina sam sasvim solidno pričala engleski, ali kada je trebalo da napišem svoj prvi komentar i opis garderobe, nisam znala ni jedan stručan termin. Sada bolje vladam engleskom nego srpskom krojačkom terminologijom. Svakodnevno pisanje je dosta uticalo na moje znanje jezika, koje je sve bolje i bolje.

Nadam se da  vas ovim postom nisam previše udavila, i sa sam vam odgovorila na pitanja kako i otkud ja u Sew News magazinu. Takođe, nadam se da sam vas bar malo inspirisala da se i sami pokrenete i izađete iz svoje zone komfora. Nije tako strašno, časna reč!