Povremeno
prelistam stare Burde, iz osamdesetih, pa me obuzme nostalgija, neki osećaj kao da gledam
porodični album. Uz Burde sam odrasla, prelisatavala ih dok nisam napamet
naučila šta se u kojoj nalazi, maštala o tome kako ću se, kada porastem,
oblačiti. Burda je oblikovala moj ukus, osećaj estetike i stila, i uticala na moje interesovanje za modu i, kasnije, šivenje.
Danas naleteh na Burdu iz 1989, iz koje sam sašila nekoliko modela, pa me osećaj nostalgije posebno poneo. Setih se svojih početaka, pre nego što sam samoj sebi nadenula ime "Štepalica". Nažalost, nemam ni jednu svoju fotografiju da ilustrujem priču, pa ću se poslužiti slikama iz časopisa; ostalo zamislite sami.
Dakle, nekada davno, živela je jedna Ana, koja je volela da lista Burde... :)
Danas naleteh na Burdu iz 1989, iz koje sam sašila nekoliko modela, pa me osećaj nostalgije posebno poneo. Setih se svojih početaka, pre nego što sam samoj sebi nadenula ime "Štepalica". Nažalost, nemam ni jednu svoju fotografiju da ilustrujem priču, pa ću se poslužiti slikama iz časopisa; ostalo zamislite sami.
Dakle, nekada davno, živela je jedna Ana, koja je volela da lista Burde... :)
Mama
je imala veliku zalihu Burdi. Nije mnogo šila, ali joj je tata redovno kupovao
svaki broj koji bi izašao, i vremenom se njena kolekcija poprilično uvećala.
Mislim da smo imali svaki broj iz osamdesetih, i poneki primerak iz
sedamdesetih. Početkom devedesetih, kad je krenulo ludilo u zemlji, prestala je
i praksa da se kupuje Burda. A baš tada sam ja počela da se zanimam za šivenje –
prvu stvar sam sašila tokom letnjeg raspusta 1995, između prvog i drugog razreda srednje škole. Mimo par osnovnih lekcija koje sam dobila od mame, nisam imala kome da se obratim za pomoć, pa sam učila na sopstvenim greškama
– neke sam morala više puta da ponovim da bih naučila lekciju :).
Nije mi mnogo trebalo da se okuražim i poželim da šijem „ozbiljne“ komade – sakoe, pantalone, svečane haljine. Suknje, jednostavne haljine i bluze su mi brzo postale previše jednostavne (a bile su daleko od savršenih, verujte mi na reč).
Nije mi mnogo trebalo da se okuražim i poželim da šijem „ozbiljne“ komade – sakoe, pantalone, svečane haljine. Suknje, jednostavne haljine i bluze su mi brzo postale previše jednostavne (a bile su daleko od savršenih, verujte mi na reč).
Prvi
pokušaj da šijem sako bio je po modelu iz Burde 1/1989 (sa slike ispod). Bio je to jednostavan
kroj – produženi blejzer kez kragne, koji može da se nosi i kao mini haljina. U sopstvenom
neznanju u šta se upuštam, kupih prelepi crni pliš, i hrabro ga iskrojih. Sako
nikad nije zaživeo. Ni ne sećam se kako je završio, ali znam da ga nikad nisam
obukla.
Prošlo
je par godina do mog sledećeg pokušaja da sašijem blejzer, sećam se da sam napravila
par letnjih komada, bez postave, jedan od njih sam nosila i na proslavi
velike mature.
Kada
sam imala oko 19-20 godina, upustila sam se u okršaj sa blejzerom s postavom.
Ovaj put, smatrala sam svoj podvig uspešnim. Ponovo sam koristila isti broj
Burde – 1/1989 (sa slike ispod), ali drugi kroj. Verujem da me i kovrdžava manekenka sa slike ponela da iskopiram njen outfit :)
Materijal je bio iz kućnog šteka – iskoristila sam lepu tamnozelenu jednobojnu vunu, koja je originalno bila kupljena za tatino odelo. Uz sako, napravila sam i pantalone, i dugo sam nosila taj komplet. Sećam se da sam ga tokom studija oblačila, posebno kada sam išla na polaganje ispita.
Materijal je bio iz kućnog šteka – iskoristila sam lepu tamnozelenu jednobojnu vunu, koja je originalno bila kupljena za tatino odelo. Uz sako, napravila sam i pantalone, i dugo sam nosila taj komplet. Sećam se da sam ga tokom studija oblačila, posebno kada sam išla na polaganje ispita.
Elem,
sako je bio daleko od idealnog, ali je bio dovoljno dobar. Uspela sam da izađem
na kraj sa kragnom, postavom (koju sam ručno prišivala za blejzer), ali se nisam
usudila da napravim džepove. Godine šivenja pre toga su me naučile da biram bitke u koje
se upuštam, pa sam sada mudrije procenjivala da li sam spremna za nove izazove ili
ne.
Pantalone
su bile problematične, od samog početka. Napred su bile odlične, ali su pozadi bile previše plitke. Gledano iz profila, pojas je stajao ukrivo – napred je bio
postavljen visoko, pa se spuštao ka zadnjem delu. Problem je postajao još očigledniji kada bih sela, a pojas se spustio još niže :D.
Nikako mi nije bilo jasno u čemu je problem, i gde sam pogrešila J. Trebalo mi je par godina da shvatim da imam isturenu zadnjicu, i kako kroj treba korigovati da bih dobila pantalone sa ravnom linijom struka. Dodatno me zbunjivalo i to što bi mi neki kroj super stajao, a drugi je imao problem.
Prošle su godine od tada do momenta kada sam zaista mogla reći da znam šta radim, kada je šivenje u pitanju. Povremeno mi bude žao što nemam više tu odeću, koju sam pionirski hrabro šila. Verovatno bih, gledajući te rane komade, bila užasno samokritična i stroga, iako znam da mi je svaka sašivena stvarčica i greška na njoj pomogla da dođem do svega što danas znam o krojenju.
U momentu ludila pre desetak godina, ja reših da bacim veliki deo zaliha Burdi, pošto nisam znala kuda bih sa njima. Tako su iz mog života nestali ti svojevrsni "porodični albumi", a ja dan danas žalim za njima. Nedavno mi je starija rođaka velikodušno poklonila svoju poveću zalihu od 200-ak brojeva Burde i Modelline, koje datiraju od 1967. - 2004, pa mi je malo zacelila grižu savesti. Međutim, među tim Burdama ponajmanje ima onih iz osamdesetih, za koje sam tako emotivno vezana, pa me posebno razneži svaki susret sa poznatim stranicama.
Nikako mi nije bilo jasno u čemu je problem, i gde sam pogrešila J. Trebalo mi je par godina da shvatim da imam isturenu zadnjicu, i kako kroj treba korigovati da bih dobila pantalone sa ravnom linijom struka. Dodatno me zbunjivalo i to što bi mi neki kroj super stajao, a drugi je imao problem.
Prošle su godine od tada do momenta kada sam zaista mogla reći da znam šta radim, kada je šivenje u pitanju. Povremeno mi bude žao što nemam više tu odeću, koju sam pionirski hrabro šila. Verovatno bih, gledajući te rane komade, bila užasno samokritična i stroga, iako znam da mi je svaka sašivena stvarčica i greška na njoj pomogla da dođem do svega što danas znam o krojenju.
U momentu ludila pre desetak godina, ja reših da bacim veliki deo zaliha Burdi, pošto nisam znala kuda bih sa njima. Tako su iz mog života nestali ti svojevrsni "porodični albumi", a ja dan danas žalim za njima. Nedavno mi je starija rođaka velikodušno poklonila svoju poveću zalihu od 200-ak brojeva Burde i Modelline, koje datiraju od 1967. - 2004, pa mi je malo zacelila grižu savesti. Međutim, među tim Burdama ponajmanje ima onih iz osamdesetih, za koje sam tako emotivno vezana, pa me posebno razneži svaki susret sa poznatim stranicama.
