U potrazi za promenom

* CLICK to read the text in English

Minulih meseci sam bila prilično tiha na blogu. Ako izuzmemo par kratkih postova koje sam napisala u maju i julu, nisam se mnogo bavila Štepalicom, i neko vreme sam osećala veliku grižu savesti zbog toga. No, i pored želje da u kontinuitetu pišem, nisam fizički uspevala da se posvetim blogovanju, pa sam napravila neplaniranu pauzu. I moram priznati da mi je jako prijala!

Tokom februara i marta sam promovisala kroj za Zlata suknju, što me prilično iscrpelo, jer sam svakodnevno pisala po dva članka (po jedan na srpskom i engleskom) sa obimnim instrukcijama za šivenje. Tokom ta dva meseca sam bila toliko uposlena, da sam često radila po 8 sati dnevno na blogu, a potom još jednu smenu radila na dnevnom poslu. Nametnula sam samoj sebi ritam koji sam jedva uspevala da ispratim.

Paralelno s tim, na dnevnom poslu mi je postajalo sve teže i teže, i bilo je dana kada sam se jedva nosila s pritiskom koji sam osećala. Nisam nikako uspevala da se odmorim, i počela sam da vapim za promenom, koja bi mi olakšala život i umanjila stres. Nisam ni slutila da me promena (zapravo, više njih) čeka iza ćoška.

Maziću je, paziću je, i zvaću je Đole

Prvi, krajnje neplaniran, novitet nas je zadesio tokom kratkog puta u Crnu Goru. Išli smo na more početkom maja, ali nas vreme nikako nije poslužilo - bilo je ledeno hladno i padala je kiša, pa smo tražili razonodu obilazeći crnogorsko priobalje. Tokom jednog od izleta, na magistralnom putu smo primetili malu krznenu lopticu, koju smo zamalo pregazili kolima. Zaustavili smo se da pogledamo šta je to, i shvatili da pred nama leži mače staro svega par dana. Bilo je potpuno bespomoćno, musavo i gladno, a mame mačke nije bilo u blizini. Ko zna kako je ovaj mališa završio na putu, i koliko automobila ga je pukom srećom zaobišlo?

U sekundi smo rešili da povedemo sa sobom i zbrinemo malecno mače. Kod veterinara smo se raspitali o tome kako i čime da ga hranimo, svesni da je mala šansa da će preživeti bez majke i majčinog mleka. Međutim, mačence je bilo veliki borac, a mi veoma uporni, pa je brzo raslo i napredovalo. Nazvali smo ga Đole, ubeđeni da je mužjak, da bismo par meseci kasnije shvatili da je zapravo ženka :).

Budući da je bila tako mala kada samo je našli, prvih mesec dana smo imali pune ruke posla oko nje - hranili smo je na svaka dva sata i danju i noću, morala je stalno da bude ušuškana kako joj ne bi bilo hladno. Kada je počela da lunja po stanu, imali smo problem da je spazimo, onako malu, jer se potpuno stopila sa žutim nameštajem i oker parketom.

Đole je porasla u pravu lepoticu. Jako je živahna, razigrana i veoma voli da grize! Sada ima pet meseci i vrlo je pametna. Nikada ranije nisam imala kućnog ljubimca, a sada ne mogu da zamislim dan bez naše riđokose čigre. Đole je, baš kao i ja, raspamećena krojevima, tkaninama i pozamanterijom, pa se u kući redovno vodi bitka oko šivaće mašine.

Beograd - Stokholm

Drugo, opet neplanirano, iznenađenje usledilo je po povratku iz Crne Gore. U to vreme, moj dnevni posao je kulminirao sa zahtevima. Neko vreme sam morala da radim prekovremeno, čak i vikendima, kako bih uspela da ispratim ritam koji se od mene zahtevao. Dodatno me je iscrpljivalo i čudno radno vreme - radila sam od 12 - 20, zbog čega nisam nikako uspevala da organizujem ono malo slobodnog vremena koje sam imala na raspolaganju.

Par puta mi je palo na pamet da potražim novi posao, ali nisam ništa konkretno preduzela po tom pitanju. Ispostavilo se da je posao našao mene - neobičnim spletom okolnosti sam dobila ponudu da pređem u drugu firmu, sa evropskim radnim vremenom i humanijim uslovima rada. Nestrpljivo sam čekala sredinu avgusta, kada je trebalo da zvanično pređem na novo radno mesto.

Odmah po prelasku u novu firmu, otišla sam službeno u Stokholm, gde sam provela dve i po nedelje. Nažalost, nemam ni jednu sliku sa puta na kojoj sam ja, ali uz ovakve razglednice mislim da bi bile suvišne.

Novi posao me preporodio i rešio stresa, pa se nadam da će mi dati dovoljno vremena da se bavim šivenjem i krojevima kako sam i planirala. Ruku na srce, vratila sam se u Beograd pre dva meseca, a do sada nisam ništa pisala, ali trebalo mi je malo vremena da se u potpunosti adaptiram na novi ritam rada. Trenutno mi je najveći izazov postalo slikanje, jer se uporno mimoilazim sa D. koji je u poslednje dve godine moj fotograf. No, naći ću neko rešenje koje neće pokvariti kvalitet slika, jer imam dosta stvari da vam pokažem.

Pored pomenutih, čeka me još nekoliko noviteta, o kojima ću uskoro pisati. Takođe, ostala sam dužna i vama i drugarici da završim haljinu sa čvorom, pa se nadam da ću uskoro i nju moći da vam pokažem.